Osoba koja ume REĆI - samo treba umeti slušati.Interesantno...

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa. 

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

U sladanom glasu tvome
Sami and'o milja zbori;
A u oku premilome
Plamen svetog raja gori.

Toplim žarom toga plama
Ja slabacke zgr'jevam grudi; -
Zagrljeno milinama
U sreci se srce budi...

Porušeni dvori nada
U duši se opet dižu;
Mjesto tuge, bola, jada
Ružicasti sanci stižu...

Kako su mi topla krila,
Oh, kako se kr'jepi žice!
K'o celica kada mila
Spusti krilo na cvjetice.

Oh, pa hodi, rajski stvore,
Da plamenom oka tvoga
Snažim dušu, dižem dvore
Porušenog nada moga...

Odraz Sunca u meni,

toplina koja me greje,

i žudnja i dah sneni

dok strujimo u jedno...

I meki odbljesak snova

što se treperi i smeje,

i čini od zajedništva

sve drugo manje vredno...

I sve drugo što šaljem

kroz ove zlatne niti,

sve ono što imam

do čega mi je stalo...

Nisu dovoljni u biti...

Ne dopiru istim sjajem...

Jer:

koliko god da ti dam,

još toga u meni ima...

koliko god da dajem,

u meni je još scvalo...

koliki god bio žuti sjaj,

još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dao dovoljno,

da je sve to malo...

Negde u odbljesku zlata

moj dah se meša s tvojim.

Kroz neke žućkaste niti

osećam tvoju kosu.

Dok modro, kasno veče

tvoje mi telo krije,

počinjem da postojim

kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.

Ja sam ti dala sebe,

svu plam što iz mene lije,

vrelinu svakog mog kutka...

I nije mi više bitno

da li sam ja još ja

ili postojim kroz tebe

dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...

Znam da do tebe stiže...

jer s tvojim plamenom sluti,

zašto mi nisi bliže...?

Volela bih da mogu

svu ljubav da ti prenesem,

taj oblak beskrajne čežnje

i nežnosti i topline...

Da se duž zlatnih niti

sva moja ljubav raznese

i raspline po tebi

i nastavi da teče...

Da obavijem ti sve bi'

najčulnije dubine...

Tek dvije tri riječi izrekli smo bili

Slučajno u vrevi taštog svijeta,

I gle, kakav žar već ćutim u svakoj mi žili!

Zašto mi se um toliko tebi preda?

Vani već sviće, dan stiže već šumno,

A ja još bdim, sve više mir svoj gubim,

Bacam se u vatri i šapćem bezumno:

„O kako si draga, koliko te ljubim!“

Ti si moj spokoj

i volim te snom dotaknuti,

ali ipak, najviše te

kao vatru uživam.

Tvoj korak,

tvoj oblik,

tvoj miris,

i blagost tvoga bića,

to su moja vatra,

moja voda,

moj zrak

i moja zemlja.