Registracija
www.RANDEZ.com društvena mreža vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.


Moj Esej o Ljubavi za Dan zaljubljenih
Napisao Gia objavljeno 14 februar, 2010
7 komentara
Kategorija [ LJUBAV I SEX, Ljubavne priče ]




Najvoljenijoj…

Ti si moja nesanica,
moj anđeo i moj đavo,
moj najveći ponor,
moj tihi ubica,
moj život i moja smrt…

Da li na zemaljskoj kugli postoji toliko reči, koje mogu da opišu tvoju lepotu. Koliko njih je poludelo, pokušavajući da ti kažu koliko te voli, koliko si im potrebna, kako te želi, ne mogu bez tebe, umiru ali nisu jadni smeli, koliki su to hteli…
Hvala blagom Bogu, da mi je dozvolio da te sretnem.
U meni je pokrenuo lavinu silnih osećanja koja sam davno da zapišem hteo. Ali nisam smeo ili nisam imao sreću da te gledam duže sa udaljenosti pristojne. Prići tebi bliže je opasnost smrtna od svetlosti beline lepote tvoje…Da li je Bog dao, da te neko ima, stvarno da ume da te ima, da te mazi i pazi, da te čuva kao kap vode na dlanu, da se zahvaljuje Bogu što mu te je dao, znajući pritom da mu je podareno i povereno čitavo bogatstvo, skuplje od safira, smaragda, brilijanata i dijamanata ovog sveta , kakvo ni vladari, ni carevi ni kraljevi, nikada mogli imati nisu.
Da li znaš da tvoje oči imaju pogled koji može da ubije svakog, da zrači jače od najjačeg laserskog snopa koji je ikada napravljen, da mogu da unište sve, da stope vrh ledenog brega, da izazovu prirodnu katastrofu, a tako nežno da miluju kao dodir bebe majčine ruke.
„Ti daješ snove mojim noćima, pesme mojim jutrima, cilj mojim danima, sunčeve želje mojim crvenim sumracima, daješ beskrajno. Ti si sve što želim. Mislim na tebe drago moje srce. Ti si anđeo!“
Znam, obzirom na sve okolnosti da nemam prava da se ovako ponašam, da pišem valjda smem, kome reći ono što osećaš duboko i godinama nosiš u duši ako ne praznom listu papira, onom ko ne govori, ali itekako ume tiho da šapuće istinu.
Ne, nemoj pogrešno da me razumeš: nemam prava da bilo šta tražim od tebe, samo sam hteo da olakšam duši svojoj i da molim za milost tvoju, da mi budeš prijatelj, kome ću moći da kažem sva svoja osećanja i zajedno delimo tvoja, uspone, padove radosne i tužne trenutke, budeš li ti to htela.
Da se razumemo čuo sam svakakve gluposti o tebi, u šta ne mogu, neću i ne želim da verujem bar ne onako kako to opisuju ovi bedni malograđani koji nas okružuju u ovoj kasabi, hoću da ti pomognem u svakom trenuku na bilo koji način a najčešće je dovoljan samo razgovor, mišljenje, savet: šta, kako i gde. Kažu da si odlepila…
Verovatno kolaju te priče jer te ne razumeju, niti oni sa kojima si bila bliska jer te nikad stvarno nisu imali, niti pak ostali, zato što te ne vole stvarno, zato što te jednostavno preziru jer im nikada dragi Bog neće i ne može podariti ono što ti imaš: mladost, neprocenjivu lepotu, toplu energiju, suptilnost, sjaj u očima Tvojim, ma šta to radim ne mogu se naći reči kojima bih mogao opisati tebe. Jednostavno kakva mačka?
Samo onaj ko te stvarno i iskreno voli iz dubine duše svoje, koji ima strah ponovnog susreta s tobom, samo onaj ko razume tebe i tvoju mladost, nestašluke, ludilo života, ko ume stalno i iskreno da ti prašta sve gluposti ovoga sveta, samo on može da ima pravo da te ima, da te voli…
Da li znaš mila moja da tvoj osmeh može da uništi grad i državu i ovaj svet, a kamoli jedno ljudsko biće i srce u njemu. Tvoja usta su kao medom posuta, zubići kao biseri beli, kakve Bog još nikom stvorio nije, tvoja kosa kao najnežnija svila i kada je sve to stavio na jednu malu prelepu glavicu, nastala si ti, takva ženska lepota, kakvu ni da zamisli mogao nije.
Mikelanđelo bi imao strašne muke da te iskleše na svojim bistama, ni najbolji i najsjajniji kamen mu ne bi u toj muci pomogao; da stvori ono što je Bog stvorio tebi prelepa devojčice. Nijedan umetnik ne bi mogao i ne može da stvori takvu lepotu, bogomdanu, kakvu mi obični smrtnici možemo samo da sanjamo.
Da li si dušo moja svesna svog postojanja?
Oh kako nisam mlađi. Često se pitam zašto te je On stvorio tako kasno ili zašto sam morao da živim tako rano? Ne, ne, ne sad je kasno prekasno za snove, za život, za ljubav, za sve!
Laza Kostić je bio zaljubljen u Lenku Dunđersku, mnogo mnogo mlađu od njega i još ćerku njegovog dobrog prijatelja, a to mu nije smetalo da napiše jednu od najlepših pesama „Santa Marija dela Salute“:
Govorio je da ih nije pisao već da su sami izvirali iz njega samo za nju.
Ako mi se dosad nisi naljutila dozvolićeš mojoj malenkosti i poniznosti pred tobom, da ti napišem još neke stvari koje izviru iz mene, samo tebi upućene. Da li znaš o mila moja da je tvoja koža nežna kao najfinija svila, da ti je glava zasuta nežnom i tankom kadifom da se prosto pitam kako uspeva da drži to prelepo lice, da ti je telo prekriveno najfinijom svilom poput najlepšeg kimona jedne prelepe gejše, da je liveno u najboljoj livnici na svetu tako savršeno da ne postoji ništa čime bi se moglo uporediti a ne napraviti smrtni greh, zbog kojeg se kasnije ne bi lagano umiralo ispaštajući sve grehe ovoga sveta?
Da li ti je jasno postojanje savršenstva tvog tela, glavice, okica, usnica, zubića, jagodica krupnih kao one najslađe u rano proleće, nosića i osmeha koji ubija sve oko sebe, tvoj osmeh, to je zora i svitanje tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u tebi i najveća bol u duši mojoj?
„Ima očiju koje se smeju, i očiju koje govore, i očiju koje ćute; a ima očiju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i čekaju. Najlepše oči imaš ti moja mala NENICE jer uvek izgledaju kao začuđene!“
Priroda je uvek izgrađivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdanošću, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. A to privilegovano lice među najprivilegovanijim na kugli zemaljskoj, priroda je dala tebi, moja lepa NENICE.
Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto, niti ćemo znati; a za mene to si ti NENICE.
„Zlatno pravilo je:”Da bi dobio ono što nikad nisi imao, moraš uraditi ono što nikad nisi“. Samo drži istinu za zube i osećanja u duši. Kada Bog uzme nešto od onoga što čvrsto stežeš u rukama, on te ne kažnjava, nego prosto otvara tvoje ruke da bi primile nešto bolje. Jer „Božja volja te nikad neće odvesti tamo gde te Božja milost neće zaštititi“. Oprosti na mojoj neskromnosti što tražim tebe, nešto što je najbolje na svetu i od tebe boljeg nema!“
„Opčinjen sam tobom, nalazim se u tvom začaranom krugu iz kog izlaza nema, opijen tvojim glasom, ubijen tvojim izgledom, izgubljen od tvojih pogleda i nežnosti i u prostoru i u vremenu tako da mi ni svi kompasi i karte sveta neće pomoći da se nađem. Ne bez tebe. Ali znam da na sebi nosim TVOJ POLjUBAC, kao što sunce u svojoj lopti nosi vatru božanskog dodira kojom sija večito!!

prof.matematike, Bane Trajković
Vranje, 12.09.2009.g.

Captcha Challenge